moonlightgirl

*

Ovaj napolju vetar podseća me na jugo. Kada se sve zamuti i muči te nešto. Nije glad, nije žeđ, nije izbor predsednika (još uvek se čudim, nisam mislila da baš možemo i to, ali takvima ne dam da me muče) nije što je kopča na novim cipelama, zamenjena pa opet otpala (zamišljala sam kako odlazim u M, teatralno tražim šefa i kako im jebem mater i to je bilo dovoljno za moju minimalističku osvetu. Cipele ću odneti sama kod Laleta, platiti 300 din i završiti s tim delom) Nije ni serija na torrentu za koju stoji obaveštenje da joj treba još 2w i 6d da se napokon skine. Torrent ne konta da će mi se prestati sviđati, nemam ja vremena ni volje da čekam i budem nestrpljiva. Naći ću neki dostupniji vid zabave, nešto što se ne čeka 2 nedelje  i 6 dana.

*
Verovatno je nešto bizarnije i manje bitno od svega toga. Tako da se sa strahom pitam šta je to?
 

*

Veliki zagrljaj. Nešto kao dobri meda. Sva stanem u njega. Smisli one navijačke pesmice za pet minuta. I sasvim su dobre. Možda nešto kao brat. Pošto nemam brata, ne znam baš kako je to, ali recimo da je tako.

*

Razlog za taj strah je gotovo minimalan. Ali ja  ti  ga znam uvećati jer je moj nekada uporan i teži. Zbunjujući. I popustim mu. 

*

Možda zbog rođendana. I njemu treba nekih 2w da stigne.
 

Nekada je bilo tako lako pisati. Sada je puno lakše ćutati.

M slavi večeras 30. rođendan. Priča nešto o tome kako ga deprimira činjenica da stari i da se seća osamnaestog rođendana kao da je bio juče. Izljubile smo ga negde na hodniku oko 02.15 h. R je u torbi našla kiki bombone i onda smo se smejale njegovim novo nastalim godinama. R je pričala kako je B svoj trideseti rođendan proplakala  te jedne noći na poslu. R je tada napunila tek nekih dvadeset i sedam i ta famozna cifra bila joj je tek neka daleka preteća cifra. Svejedno je dugo grlila B te noći.

Opušak smo bacili u toalet. Bilo je tek negde oko 04 h.

Sestra mi je poslala mail. Da ovo obavezno poslušam. Naša druga sestra je gluva za muziku.  

Spotičem se nespretno o riječi koje sam pripremio...

Šefica mi je ukrala jedan dan pri računanju godišnjeg odmora. Kučka nesposobna. Naravno njoj se to neće računati kao neka velika greška. Kada otovoriš usta da se nešto pobuniš, prete onim poznatim znaš koliko njih čeka na posao i sl. Pa jebem mu mater.

Jutros sam se vozila u beloj "bubi". Ne bih ni ušla da se opet nisam "pogrešno" obukla. Džins jakna koju sam dobila od sestre. Bar broj manja. Rukavi su mi na svom mestu pa računam da mi je dobra. Tip koji vozi bubu, ćelavi komšija. Neki stari sestrin drug još iz O.Š. Kaže svako jutro se on osvrće da vidi ima li poznatih i da ih ponese. Samo dve stanice, hvala bogu. Pri izlasku iz auta zalupila sam vratima u pola njegove rečenice. Kučka bezobrazna. Možda ali ostalim danima radije ću pešaka.

Nema već dugo dečka sa bonžitama. To je neko jako slatko dete.

Hej!

Pišem ti u špajzu. Znaš.. po zidovima. Mislim da bi ti se svidela ta ideja. Rukopis mi nije bog zna šta. Odavno se ne služim više olovkama. Napišem po koju na poslu, i to je to. Volim svejedno da ih imam. Drvene sa gumicama na vrhu. Jednom sam pisala po pločicama kupatila. Da, da, sećaš se.. Olovkom za oči. Sutradan nisam našla zarezač, pa sam grebala po kapku izvlačeći plavu liniju. Bogovala sam ti sve po spisku. Znaš, kada malo bolje razmislim, i kada pričam, pričam nepovezano. Verovatno malo i šuškam sa onim suglasnicima, jebem im mater, ne mogu da tvrdim jer se nikada ne slušam dok govorim ali odlično znam koji je koji. Znaš, ja sam pomalo kao osoba sa posebnim potrebama. Moje potrebe nisu lova, ni duge xy noge. Mada često šmekam one haljinice u izlogu kraj kog prolazim dok na bankomatu dižem novac. Tkanina leprša oko kolena i materijal je mek i lagan. Vetar se uglavi među kolenima i bankomat zapišti na razumljivom srpskom "Uzmite vašu karticu, želite još jednu transakciju?" Pa.. Da. Želim još po neku transakciju u životu. Rekli su mi jednom da sam osoba bez cilja i plana u životu. Pa znaš, nije da nemam plan. Malo je vanstandardni i nije tipično običan. Ne mogu da tvrdim sada da sanjam da peglam košulje jednom te istom čoveku svaki dan i da ručam popodne u 17 h. Ali kada pomislim da bi taj neko imao tvoje lice i oči i nos i obrve, tvoje oči i bradu i to slatko dupe, jebote pomislim da bih možda i mogla. Da, da..

Znaš da u mom špajzu nema teglica sa marmeladom, niti kompota od višanja, krastavčića niti krompira? Ja u špajzu držim cipele, neke stare kutije, kese za đubre, flaše od vina i tako neko smeće. Pomalo mi je sada već i hladno. Trebalo bi se zavući u tople prekrivače. Volela bih da ti mogu još pisati. Ali bojim se da bi ostatak bio pomalo futuristički. A ne bih da mi se transakcija - odbije.

Zaglavljena sam zajedno sa glavoboljom između dosadna četiri zida na poslu. Kroz prozor vidim kako se pravi put; bagere, mešalice, radnike u crvenim kombinezonima. Topli vazduh miriše na ugrijane mešalice asfalta. Žena u čekaonici je naglo izgubila svest. Pritrčao joj je kolega. Onaj brko od četrdeset i nešto, što voli da miluje nadlaktice dok razgovara. Odvratan mi je.
Čekam da se javiš. Treba mi nešto što bi me guralo do uveče na ovoj nesnosnoj temperaturi. Nešto spec. za mene.
Prekida me čovek koji je došao da da krv za devojčicu. Okrećem par telefona. U ponedeljak, javilo ih se dovoljno, hvala, ne treba.
Dobro, ja nisam mislila da mi daš krv. Menjam widgete i tapet na telefonu po stoti put.
Dve koleginice prolaze sa dve tacne koje im moj bivši načelnik daje na parkingu. Nasmejane su i idu mi na živce. Vidim čačkalice zabodene pretpostavljam u neki sir i kobasice. Zamišljam kako im u belim džepovima mantila smrdi crni luk i to me oraspoloži.
Da ne radim sve ovo namerno, mislila bih da sam luda, da su mi se pobrkale neke vijuge.
Topao dan. Gornji sloj asfalta se bljeska pred mojim očima u daljini. Zamišljam te u crvenom kombinezonu. Jedemo onaj sir sa čačkalicama. Daješ krv za mene. Rušim te na asfalt.
I bude mirna majska noć.

Ponekad, kada mi vreme sporo odmiče kao sada,  pomislim na onih par sati što prohuje.

I kako ih pokušavam usporiti buđenjem na svakih sat vremena (nameštam alarm na telefonu pravdajući se da se bojim da ne zaspim ujutru a ustvari ne želim se samo ujutru probuditi i sve je već gotovo)

I svaki put uspem ponovo da zaspim. Telefon i ja smo usklađeni, pokret ruke, stop na alarm, pogled na usnulo lice i opet mir do sledećeg punog sata.

Nepodnošljiva sam sama sebi. Samo cvrkućem. Gledam da to radim u sebi i ne iritiram druge.  Napišem kilometarske poruke, kilometarske tekstove koje onda obrišem. Iskorigujem ih u nešto normalnije. Nisam baš za neki razgovor. Ni za piće. Ne umem izabrati pesmu. Izgleda ni cipele. Neki dan sam kupila jedan broj manje jer sam  blejala ko zna gde dok sam ih kupovala. Nisam ni za ručak kod mojih. Pojela sam samo supu a kasnije su se tanjiri samo menjali i ređali a ja sam nešto brljala po tanjiru. Zato sam sada gladna i jedem ness dva u jedan. Šta hoćeš ima malo mleka u njoj. 

Strašno sam nefunkcionalna. I raduje me sve to. 

Mislim da  ti ustvari voliš kada ja pišem o tebi. Mada ne voliš da spominjem da nosiš čarape kada spavaš. (slučajno da to nisi napisala) Mislim da ti se sviđa što je I rekla Jao kako je sladak, meni u poverenju a ja otrčala odmah da ti kažem. Mislim da ti se sviđa što sam tako dugo zaljubljena u tebe a ja još nisam otkrila razlog zbog čega je to tako. Mislim da ti se sviđa što izgubim kontrolu svaki put kada me prvi put poljubiš. Svaki put kada me poslednji put poljubiš. (između nekako i držim kontrolu) Mislim da ti se sviđa što sam ljubomorna na tu tvoju drugaricu pogotovo što ima tako mršave noge. Mislim da ti se sviđa što mi U piše poruke iako ne znaš o čemu. To je zato jer znaš da sam se promenila. 

Da je svaki dan poseban dan, mislim da bih jednostavno izgorela. Jer ja još nisam naučila "polako" mada me život uči. Polako da te volim. Pomalo da te imam. 

Ti sad spavaš u autobusu a ja bih da stavim glavu na ono mesto. Kao jutros kada si me namestio na sebe i rekao Još malo... 

Mesec nad kelebijom ogroman je, a petlovi kukuriču jako rano. Mislim da je svirala ova stvar....

Neki dani su posebni. 

Dogode se mnogo pre u mojim mislima. Onda se dogode stvarno. Onda se događaju ponovo. Lepršaju. Peckaju. Udaraju. Kao elektricitet. Neki dani su posebni.

Kada se vozim taxijem. Sačekam tebe. Ti uđeš. I odmah me ljubiš. Ja se odmah smejem.

Neki dani su posebni.

Kada mi prsti stanu u tvoju šaku. 

Kada ti usne ugrizu moje.

Kada mi ne daš da ti napravim znak jer to rade samo deca. A ja baš hoću pa znakove pravimo gde se ne vidi. Ali meni je okej jer ipak imam znak. A nevernima uvek treba znak. 

Neki dani su posebni.

Neke noći su posebne.

Neki dani kao na primer ovaj :)

Vazduh ujutru miriše na jorgovan. Nema više ledenih i mračnih zora. Grljenja narandžastih svetiljki sa mrakom kada idem na posao. Sad cvrkuću ptice rugalice. Nema više sivo, ni crno, ni magleno ni hladno. Ni tmurno ni tužno. Nema nijedan tako bezvoljan i mrtav pridev iza koga bih se skrila. A nemam pojma kako sam stigla tu. 

1. Sinoć sam srela druga iz osnovne. On: Hej, pa to si ti.  Ja: Hej, pa i ti si ti. R.M. (trapavo,bezvoljno)  U osmom razredu sedeli smo zajedno na tehničkom i fizici. U učionici u podrumu. Igrao je odbojku u Spartaku. Nije imao naočare. Ostalo je zaista sve isto. Kad bih ga malo rekonstruisala, ( i sebe i sebe) zaista bi mogli ponovo sesti u klupe. Deca i tako danas izgledaju starije.

2.  Sh, kad ide na posao i u autobusu sretne devojku sa kojom mu se skoro dodiruju kolena, zamišlja kako bih to mogla biti ja. Pitam kako bih i zašto mogla biti ja? Kaže pocrveni i spusti pogled. (Odavno ja ne spuštam pogled i gledam ljude u oči) Sve dok ljudi zamišljaju ostaje im mrvica nade da će im biti lepo. Da su zamišljali ispravno. 

3. Nestala mi je mačka. Njeno mesto na mom krevetu odakle sam je uvek terala prazno je. Nisam je baš volela previše. Ali mi sada nedostaje. Pitam se jesam li je uspela oterati ili se samo izgubila u velikom strašnom svetu napolju. To nije izgubljen čovek u tvom životu, samo mačka. Počnem sa životinjama, završim sa ljudima. Mislim u tom gubljenju nikada ne znaš...

4. Danas sam htela uraditi običnu stvar. Leći na travu i gledati oblake i nebo. Znaš da to uopšte nije jednostavno? 

Jutro. Pomalo vetrovito. Bila sam napolju bosa u sobnim papučama i pidžami i stavljala veš na žicu. Obožavam to da radim. Vetar zavrti rublje i posteljinu čija mi svežina i miris udara u lice. Biram štipaljke po boji a veš slažem po veličini. Od većeg prema manjem. Posle se udaljim korak dva i posmatram kako se vrti. 

Steže me neka bol sa leve strane. Ne, nije ljubavna bol.

Bol zbog običnih 10 stepeni. I golih leđa koja se smrzavaju. Ali gde mi je sad potkošulja? Skoro se ni ne sećam kako one izgledaju.

Bol zbog grintavog neba. Volim ja te kišne oblake ali su mi dopizdili. Od njih mi se samo spava. Love me or leave me. Fuck me or leave me. Ili nešto već.

Zamišljam da joj soba ima na suprotnoj stani kreveta neku sliku pejsaža, možda neka šuma, borovi i na njihovom vrhu modro nebo. Nebo bi moglo imati neku pticu. Pitam se da li bi krivim izborom ptice sada uspela da pokvarim zamišljenu sliku? Kada zamišljam ptice, ja ustvari samo čujem ono guguguu i to me podseća na neka davna letnja popodneva kada vidiš kako od vreline treperi vazduh. Ovog leta ću probati da vidim tu sliku. 

Dok spavaš ja ne mogu ništa da radim.  Mešam plavu i borove zamišljenim pokretom ruke. Ne pomeram prste. Samo zamišljam.

Kuvam, mili. 

Sjedinjujem požuteli luk sa mesom. I hladim vino u frižideru. Ginem na sve strane. Znam ja još po nešto osim stisnuti dva parčeta hleba u toster. Kupiti 4 paradajza i kekse od integralnog brašna sa čokoladom. 

Na kecelji mi je slika zgodnog kuvara. Ako udahnem jako pomeraju mu se slikoviti mišići. Tako da dišem plitko i lagano. 

Kosa mi više ne stane u konjski rep, pa mi pramenovi padaju na lice, a ja frkćem na njih jer me svrbi nos. 

Testo ću procediti u "water go, makarone stop". Umirali smo neki dan od smeha kada nam je D ispričao kako je jedan njegov prijatelj objašnjavao u Kanadi prodavcu da mu treba cediljka za testo. 

Od gore ću posuti parmezanom. 

Ješću ispred tv-a.  Neću servirati u tanjire. 

Dođi na večeru.

Serviraću u tanjire. Upaliti sveće. Ugasiti tv. Naručiću da sipi sitna kiša po krovu i prozorima. Zamoliću april da miriše. Meni sa aprilima ide odlično. 

Za desert je sladoled. I vino.

Za buđenje kafa. 

Ako se budemo želeli buditi uopšte?

Ne mogu ti odgovoriti na poruku sada.

Kuvam, mili.

Dok mi je devojka prala kosu, u vidokrugu imala sam zgrade i balkone. Ta strana salona je od stakla. Znači, ni nebo ni zemlja. Samo balkoni. Kao kad putuješ pa kroz prozor vidiš samo deo nečega. Zatvorila sam oči zbog šamponiranja. Smestila sam u međuvremenu balkone u neki drugi grad. Priobalni. Evropski. Veliki. Bučni. Negde gde se možeš izgubiti ako ne paziš.  Posle me je devojka okrenula prema ogledalu. Otvorila sam oči. U ogledalu iza mene, videla sam nekog matorca. Buljio je u moju lila naramenicu. Devojka je upalila fen. Zatvorila sam opet oči. 

Posle sam izašla iz salona. Obične višespratnice. Bilo je hladno. Jedino mi je kosa odudarala od svega. 

Ma koliko priroda bila lepa, pogled kroz plasticifirani beli bolnički prozor, ne može zataškati realnost. Uskoro će pusta betonska staza oivičena sitnim ljubičastim cvećem sa jedne i stnim belim cvetovima sa druge strane, vrveti užurbanim koracima, neko će gurati kolica, neko će nervozno zapaliti još jednu cigaretu i nervozno je ugasiti u betonskoj korpi na zabranjenom delu za pušenje. Ogroman hrast i nove smeđe klupe niko neće ni primećivati. Dok je još mrak, prvo se čuje gradski autobus br 1. koji prolazi i to je znak da dan počinje. Druge su kifle. Obične dobre puter kifle. Momak nosi gajbu dve do ulaznih vrata i nosi ih u hol ispred još zatvorene prodavnice. Nekad ih je tu i ostavljao, a onda su kifle misteriono nestajale i postavljene su kamere. Imali smo jednom luckastu doktorku T. koja je znala da isprepada zbunjenog momka i da žice kifle i jogurt. Valjda je smatrala da na na to ima pravo zamarajući se celu noć sa manje hitnim slučajevima, raznim retencijama i sitnim tučama.  Pitala sam se da li u pekari imaju uvid u to da dostavljač mora imati rezervnu kiflu dve ili je on to plaćao iz svog džepa? 

Ujutru je pala kiša, rasveta je još uvek bila upaljena, iako je dnevna svetlost obasjavala sivo nisko spušteno nebo. Prenuo me je telefon, čiji sam zvuk mrzela iz dna duše. Listovi su mi bili ukočeni. Kafa nedostupna. Coca cola od sinoć izhlapela i bljutava. 

Dobila sam hrskavu bonžitu sa brusnicama. Od tehničara iz HP. Bilo mi te tako žao, sklupčane. Pažljivo sam je odmotala i pojela tek kad je otišao. Ukus je bio dobar. 

Nebo se popelo za stepenicu više. Kiša je stala. Neko je ugasio nepotrebnu rasvetu na dnevnom svetlu. Spakovala sam svoje stvari. Uzela ključeve od auta. I spustila se niz betonsku stazu oivičenu ljubičasto i belo. 

Ponekad poželim kuvati deci puding od čokolade i stajati kraj šporeta ( pet puta godišnje) Na frižideru da je podsetnik za roditeljski. Nekad da sam ja to dete i da meni kuvaju puding (ostale dane u godini). I magnetiće na sve strane. Onda poželim da umem ono što ume shakira i četiri ostale u waka waka. ( teško da bi mi to ikada uspelo ) Pa onda stan u centru grada. Malo duže noge kao što kaže B.J.  moje su samo do tu, pokazujući na sebi, a nekima su do vrata. Njega od 0 -24 h. Bez da me se proglasi sebičnom, nimfomankom ili nekim drugim pogrdnim nazivom. Neke dane da se dese dva puta. Šteta što još niko za to nije izmislio repeat. Da mogu da vidim kako izgleda ta kafa sa P.i M. Neke dane u recycle bin. 

I ako ljubav jeste veličanstvena katastrofa, i ako znaš da se zalećeš u zid i svejedno ubrzavaš, srljaš u propast s osmehom na usnama, radoznalo čekaš trenutak kad će se stvar usrati... To sigurno nije danas i nije sad.  Samo mi se jede puding.

Nalila sam čašu vina i sela da ti napišem kako su jutros iza kapije cvetovi kajsije izgledali kao kokice, razbacane na golim granama koje proviruju iza zida. Divlje šljive su malo dalje niz ulicu i ne vide se iz dvorišta. Grane će im biti prepune malih belih cvetova u aprilu. Htela sam slikati i poslati ti sliku. To je zid koji se srušio kad sam imala 6 i kad sam zaspavši na biciklu gurnula nogu u špice točka. Sedela sam tog popodneva na tom starom tremu sa hladnim oblogama oko članka i gledala nebo. Bilo je sivo pred kišu. Mislim da sam dobila kakao ili tako neki napitak. Ubrzo je stigla letnja oluja a ja sam morala unutra. Ne sećam se drveća iza zida. Niti voćki. Znam da je bio bagrem malo desno prema ogradi komšinice. Ne sećam se zašto sam ustala jutros. Neko mi je zazvonio na vrata, pas je zalajao, a ja sam samo otvorila. Nasmejala sam se tom drvetu čiji me je cvet podsetio na kokice. Pomislila sam kako to večeras moram zapisati. Nisam mogla odmah. Vratila sam se u još tople i mirišljave jastuke. Poželela sam da ti pomirišim rebro i nadlanicu. I da ti kažem... Ma reći ću ti večeras, pomislila sam utonivši ponovo u san. Kasnije sam čula na radiju da je +20, ali nebo je bilo užasno sivo. Napravila sam kokice i nalila vino. Zapisala ovo. Oprala kosu, nalakirala nokte. Dobro će mi doći kasnije jednoga dana. Možda neću pamtiti ništa. 

Srećna sam. I želim to ponoviti hiljadu puta. Sedim i pijem kafu. Imam utrnule usne i smešni sanjarski pogled. Lebdim. I imam osećaj da propadam. Svako "propadanje"  kroz ovaj ambis od života, spremna sam platiti. Nikada mi te neće biti dosta. To je bila misao sa kojom sam ga ispratila. To je bila misao koja mu je bila u očima. Ostavio ju je na mojim usnama koje me sada trnu. Drugi put o proleću. O ljubičasto-belim cvetovima divljih šljiva. O prozračnom plavom nebu. O toplom suncu koje mi se umiljava i mazi me popodne kada na travnjaku pijem kafu. O svemu ću pisati drugi put. Idem zatvoriti oči. I polako, lagano mirisati to telo, ruke i vrat, usne i nadlaktice, šake i prste, bez kojih moj život nikada ne bi imao ovaj smisao. 

Sinoć sam jela domaće slanine i crnog luka. I suve pogače koju još samo zna da napravi moja tetka. Popila sam oko pola litre vina. Zato jutros nisam mogla da se razbudim. Sva mi se krv sjurila u stomak. Osećam se kao neki lučki radnik kome treba snaga da izbacuje teret sa brodova na dokove. S tim mislima sam se zabavljala dok me vino nije poslalo u carstvo snova. Negde na kraju mi je palo na pamet da bi mu verovatno pola litre vina bilo malo, morao bi još u neku birtiju, pa malo plesa sa onim devojkama, pa još malo vina. Onda sam zaključila da ja ne znam šta oni piju, verovatno ne rum, to je iz filmova i to piju mornari. Ne znam ni sa kakvim devojkama plešu? Ne znam je li se oni razlikuju od lučkih radnika? Moj pijani lučki radnik ipak je nekako oteturao negde u mrak, a ja sam se prepustila spavanju na bledo zelenoj posteljini.

Očigledno luk i slanina nisu za mene, nije niti ženstveno. Ne znam koji mi je vrag. Stalno mi se neki radnici motaju po glavi..

Proleće je. Muškarci zvižde na ulicama. Pitam se zašto to sebi ne dopuste ljudi obučeni u odela. Svakako odelo ne čini čoveka. Ignorišem situaciju. Dižem na bankomatu platu (opet) sedam u lep crn auto. Naočare za sunce. Gas.

Kako sve to može biti privid. Niti je auto moj, niti mi je plata bogznašta. Jedino je zviždanje bilo pravo.

Još uvek, najlepše je sunčanom stranom ulice. 

Pokušavaš otključati vrata i guraš ključ pod slabom svetlošću narandžaste svetiljke. Do đavola, hiljadu puta si to već radila do sada i trebalo bi da možeš i u mraku otvoriti bravu.

Razvijaš strategiju bezbolnog ulaska. Spuštaš jaknu i torbu na pločice do nogu iako znaš da ćeš ih uredno složiti pred spavanje. Bez tog osnovnog reda, ne bi ti ni došao san na oči.

Zamišljaš kako su ti šoljice od kafe uredno oprane i poslagane na najvišoj polici, da se ne bi morala zamarati još i tim sranjem. Neke navike su duboko ukorenjene u nama. Čist veš za „ne daj bože“ čiste cipele, oprane šoljice.

Poželiš da te umesto ugrejane sobe kojoj sada manjka kiseonika, čeka muškarac koji ne priča, ne zapitkuje i ima magične ruke za sve tvoje umorne mišiće.  A ti mu posle okreneš samo leđa i on se zahvalno priljubi uz tvoje dupe. I ti zaspiš.

Osećaš se pomalo tromo od umora dok nameštaš bledozelene jastučnice. Ključa voda. Prelivaš je preko smeđe kesice čaja. Čekaš minutu ili dve da se digne mirišljava para.

Pod stopalima poželiš meku travu. Davno si hodala bosa. Samo deca hodaju bezbižno bosa ne bojeći se da će stati u neko sranje tipa ekser, rupa, smeće, govno. Nikada nećeš biti dovoljno bezbrižna za tako nešto i stalno ćeš želeti meku travu pod nogama.

Pereš zube i gledaš u ogledalo.

Ostavljaš stranca za sobom i prekrivaš se preko glave debelim prekrivačem.

Muči te pomisao da li si podigla stvari sa poda u hodniku, ali onda za tren sve potone u mrak.

Upravo prelistavam skriptu nečega na čemu nisam bila niti jedan čas. Kaže mi G kada sam jutros kupovala jogurt da je profesor pitao “ A koje ova A koja još nijednom nije bila na času?” Znači zna čovek da postojim. Šteta. Znači ništa od toga da ću se nekako izvući. Kažu mi koleginice da je pomalo nadrkan, ali zgodan. To mi dođe kao uteha, jer mi se zaista ne gleda neki nadrkan a nezgodan tip. Znači u svakom zlu neko dobro. To mi zvuči fer. Za ostalo se moram snači sama.
Inače, noći na jezeru su još uvek hladne. Jutra su prelepa. Kada se isključi dupli red noćne rasvete uz obalu, na trenutak zabljesne meko i plavo. Jutro. Ljudi idu na posao biciklama. A pola sata kasnije sa desne strane vidi se najveće žuto sunce. Neuhvatljivo za fotoaparat.
Inače ako se neko preplašio tipa što iskače iz auta i one plave devojke što na brzaka oblači majicu.. nemate se čega bojati. To su samo ljubavnici koji vole prirodu.
Nisam dovoljno odmorna da sada objasnim na šta mislim.
Džabe prelistavam skriptu. A opet uzdam se u neku sreću.
MG, Lucky Girl. U svemu.

 

Sanjam da putujem i moja prva misao je benzinska stanica u Bihaću i kako sedim i pijem kafu, u 10.00 h sunce još nije prejako, možeš da zatvoriš oči, da i dalje flertuješ sa njim. Neće ti ništa. 

Dobih na benzinskoj pumpi goriva za 1000 dinara, tečnost za brisače za 180 dinara 2 l, 3% popusta na sve to i bujicu osmeha za džabe. Ljubazne momke koji znaju gde se tečnost stavlja, kao da su dužni da znaju ako vlasnica auta nema pojma. Mahnuh im kao da ih znam, osmeh ne košta ništa. U Idei na brzoj kasi, dobih sporu kasirku koje ni nema prvih 5 minuta, ali dobih i od nje osmeh i lepe trepavice na obrazima, pa rekoh da ne budem zakeralo (možda je pušila, pila gutljaj prohladne kafe ili pisala sms) 

Dobih i plan za sledeću nedelju: čarobna buđenja u postelji punoj šećera. 

Izađoh na ulicu u potrazi za talasima. Krenuh. Ne znajući tačno šta tražim. Sanjara ili ludaka. Još tog jednog.

Jer premalo je takvih.

Sa kim brojiš koliko ste zajedno prespavali noći. I koliko ste zajedno puta doručkovali. Bez da je važno šta je bilo na tanjirima. Bez da je važno ko je prvi ustao, ko prvi skuvao kafu, poželeo dobro jutro, zategnuo plahte, pokupio čarape. Tražih tog jednog. Da me nasmeje, rasplače, razljuti. Uspava i ušuška. Uvredi. I uteši. 

Važni su samo neki. A tako ih je malo. 

Nisam ni znala kako su šporet i frižider teški. Uvek sam gledala kako ih neko drugi gura za mene, tamo-vamo, ne tamo, dva cm vamo i sl. Svejedno od jutros ja to sama guram tamo-vamo i sada sedim i gledam kako sve izgleda. Mmmm, skoro neko hedonističko zadovoljstvo. Em sam sposobna da pomerim sve te teške predmete, em izgleda nekako lepše. Ok, da budem iskrena još nisam baš totalno prebolela moje lepe stvari. Glatki laminat po kom sam volela da hodam bosa. Šporet sa ravnom pločom. Bele kuhinjske elemente. Malu porcelansku svetiljku sa neke rasprodaje iz neke egzotične zemlje što po sobi pravi prigušene senke. I onu uljanu sliku sa čamcima. 36 kvadrata samo jedne sobe. Pa da.. Nekada sam baš govno. Patim za tim divnim materijalnim stvarima. 

Zapravo ovoj narandžastoj kući nikada nisam dala šansu da mi zarobi srce. Čak ni kada ti spavaš u njoj. Negde sam čula da vreme ne može predstavljati granicu ni prepreku. Uvek mi ovo malo, znači puno više nego što mogu da pokažem. Kao ono kišno letnje popodne. Sedim juče tako i mučim se kako sam ga samo ja zapamtila. Crna majica, tvoje naočare, knjiga u krilu i zaključana vrata. Kišni, sparan dan. Kao kada odrastemo pa se ne možemo setiti kojih stvari se zaista sećamo a koje su nam prepričavali. Ako sebe gledam tvojim očima, vidim zelenu preklop majicu što se tamo negde veže i crne rimljanke. Ako se pogledam još malo bolje tvojim očima mogu da rekapituliram sve slike i sve događaje. Puteve. Svetiljke uz rubove. Pročitane stranice. Odgledane filmove. I skoro uvek znam koji su bili a koje smo prepričavali. 

And...

Sneg je okovao malu narandžastu kuću. Ponekad zamišljam kako su me posle nekog perioda našle usamljene mačke koje su se nekako provukle kroz zatvorena vrata. Plava kosa razbarušena je i prljava. Mačke se okreću i sedaju na razmešten krevet, ušuškavajući se u moje ćebe vedrih pastelnih boja. Jednom mi se mačka stvarno uvukla u kuću i sela mi bahato na rame. Prestravila sam se. Grebala je po ćebetu. Jedino mi je kosa tada bila mirišljava i tek oprana. Kod prvog sumraka palim veštačko osvetljenje i puštam muziku. Nešto veselo. Uz narandžstu boju fasade.  

Jutros u 09.00 budi me alarm. Htedoh da odustanem i nastavim da sanjam mačke. Nisam trebala gledati B. Jone's. To i tako više niko ne gleda. Omiljena scena mi je kada je one azijatkinje u pritvoru pitaju " A šta je tebi uradio tvoj dečko?" Posle nabrojanih maltretiranja sa njihove strane tipa tuče ih, prisiljava na fiks i prostituciju, pokunjena B. Jone's kaže "Pa na onoj večeri pravnika nije se dovolno zalagao za mene. " Naravno shvati kako je to sranje.

09.25. nemam dovoljno vremena da mi farba za kosu odstoji 45 min. Još 10 minuta mogu da sačekam. Pijem kafu i čitam komentare. Juče mi je bio težak dan. Danas je bolji. Nemam vremena za pravljenje frizure. Konjski rep, žele. nekada mi je to ok stajalo.  Radi M. Objašnjava gde treba da idem. Stižem tamo. Sede dva momka. Mlađi slika, stariji pita prezime. Pitam mlađeg jel' može neka super slika? Mislim ako može bez crvenog nosa, prehlađena sam. Stariji pita hoću li da mi je ime na latinici ili ćirilici? Mlađi kaže ma ok si, samo nasmeši se. Nisam znala da smem. Smeš. Stariji Gotovi ste. Pokazuju mi dve slike. Možeš da biraš. Biram manje crven nos. Nailazi njihov šef. Meni se čini da u ruci drži čašu vina. Izgleda da je čaj. Vraćam se. Popričam još malo sa M. 

U kolima napišem poruku. Zapalim cigaretu. I sačekam odgovor. 

Odustajem od scenarija sa mačkama. Definitivno.

Budi me mobilni i  Adele i Rolling in the deep. Znala sam da ne može trajati večno i da će me se svet setiti. A baš je bila lepa uljuljkanost u jorgane i filmove. M kaže da su još neki časovi odloženi za od nedelje, i da je novi termin od 16.00 do 17.30. Pitam koliko je do sada održano predavanja? Valjda samo dva. Trenutno mi je svejedno. Svejedno, poziv je nešto poremetio. To neko blaženo neznanje da se život i dalje odvija tu iza snega što lepo stoji sada u nasipima pored staza i prolaza.  Kuvam kafu. Stavljam samo mleko. Odsutno mešam kašičicom i gledam kroz prozor. Nema potrebe da je promešam jer ne koristim šećer ali svejedno vrtim kašičicu po šoljici. Pronašla sam u jednoj teglici suve grožđice. Bojim se da već više od godinu dana stoje tako u gornjem kuhinjskim elementu.  Pomešala ih sa orasima i lešnjacima. Lepo deluje kao dekoracija uz sada već praznu šoljicu kafe. M kaže da ove nedelje treba obavezno da dođem. Zbog fotografisanja. Odeljenje ZIC-a. Polusprat iznad RTG-a. Mogu da biram termin: od 08.00 - 09.00 ili od 12.00 - 14.00. Zbog ID kartice. Stvarno ne želim da na toj kartici za identifikaciju izgledam ovako. Palim grejalicu. Uzimam dva tri oraha i dve suve grožđice. Nosim telefon. Sneg je stara vest. Na žalost. Šteta.